Vesti

Autorka: Afërdita Lukaj, preveo: Bruno Neziraj

„Dve žene ubijene u roku od pet dana na Kosovu“, „Žena ubijena u Peći, suprug uhapšen kao osumnjičeni“, „Ovo je žena za koju se sumnja da ju je ubio njen muž“, „Ovo je žena koja je ubijena ispred KBUC-a“, „Muž planirao ubistvo žene“, su neki od naslova koji dospu u medije u prvim trenucima nakon ubistva žena na Kosovu.

U senci eskalacije nasilja nad ženama, potreba za razgradnjom korena nasilja postaje sve hitnija. Od intimnih granica domova do ulica naših gradova, bauk zlostavljanja izgleda kao ogroman, zahtevajući ne samo našu pažnju, već i opipljiva rešenja.

Narodni advokat na Kosovu, Naim Qelaj, u emisiji Politiko na Kanalu 10 kaže da porast nasilja nad ženama potiče iz više faktora, uključujući ekonomsku nejednakost, društvene norme i ugrađene rodne uloge, pri čemu nejednakosti počinju rano u životu i nastavljaju se zbog sistemskih barijera u pravnim postupcima.

„Porast nasilja može biti rezultat mnogih faktora koji mogu biti ekonomski, socijalni ili čak i sama prilika i pogled na svet koji naše društvo ima u odnosu na koncepciju rodne uloge u društvu. Rodna neravnopravnost počinje od rođenja i deobe porodične imovine jer su običajna pravila i način funkcionisanja društva isključili žene iz zajedničke porodične imovine i muževljeve imovine. Sticanje i ostvarivanje ovih prava u sudskim postupcima predstavlja veoma veliku poteškoću zbog odugovlačenja ovih postupaka“.

Međutim, mimo pravnih postupaka, psiholozi i sociolozi usmeravaju rešenje ovog izazova ka promeni uvreženog načina razmišljanja i društvenih normi kako bi se efikasno borili protiv ovog fenomena, kao puta koji vodi ka razbijanju kruga nasilja i promoviše kolektivnu etiku jednakosti.

Prema sociološkinji Flaki Ymeri, preovlađujuće društvene norme, posebno unutar porodice, često jačaju nejednakost. Ymeri kaže da nepoštovanje ovih normi obično rezultuje tragičnim posledicama, uključujući fizičko zlostavljanje i ubistvo.

„Istorijski gledano, društvene norme koje postoje u zemlji u kojoj živimo bile su izazov za opstanak žena zbog dominacije muškaraca jer su oni, muškarci, određivali običaje i društvene norme. To je dovelo do stvaranja društvene nejednakosti unutar porodica, a koje bujaju i u društvu. To nam daje na znanje da je nepridržavanje normi povećalo i raspirivalo sukobe, što nažalost dovodi do ubistava“.

Ymeri dodaje da porodica služi kao glavni inkubator za učenje osnovnih načela ravnopravnosti, mesto gde se prvo oblikuju stavovi i ponašanja. Nakon porodice, dolazi škola i druge institucije.

„Za zdravo blagostanje čoveka u obrazovnom, moralnom i društvenom smislu najpre je odgovorna institucija porodice u kojoj se uče prvi koraci ravnopravnosti, odnosno da devojčice i dečake treba tretirati na isti način. Zatim je tu škola, koja mora da nastavi taj proces, nudeći ravnopravan tretman u društvu, jer je uticajna institucija, pa onda drugi lanci kao što su pravosuđe, civilno društvo...“.

Sa druge strane, vaspitačica Natyra Abdullahu naglašava značaj vaspitača/nastavnika u oblikovanju stavova prema jednakosti. Kako ona tvrdi, vaspitači služe kao arhitekte mentaliteta.

„Na času, posebno u našem društvu, dečaci se uvek osećaju superiornije u odnosu na devojčice. Kao vaspitačica, mislim da imamo veliki uticaj na sprečavanje i tretiranje nasilja u društvu kroz igre i razne aktivnosti. Deca se uče i razumeju važnost ove teme. U školama treba da se potrudimo organizovanjem na način koji podiže svest o nasilju i o tome koliko je nasilje štetno. Kroz grupne igre i aktivnosti možemo više da razumemo i tako promovišemo saosećanje i mirovno društvo“.

Sa druge strane, psiholog Yll Avdiaj kaže da kulturni koncepti utiču na način razmišljanja u kojem žene imaju sekundarne uloge. Avdiaj dodaje da kada se tradicionalne vrednosti sukobe sa liberalnim, posebno u porodicama, one dovode do nasilja.

„Nesreća ovakvog mentaliteta često proizilazi iz nekih negativnih pogleda na svet koji potiču iz kulturnih koncepata nasleđenih od prethodnih generacija i koji pripadaju niskom nivou svesti gde se žene doživljavaju kao robinje sekundarnog ranga u društvu. Kada se kaže žena, podrazumeva se supruga, jer u određenim sredinama postoji razlika u tretmanu između supruge, majke, sestre i ćerke s druge strane. A u drugim slučajevima ili sredinama se dešava da je tretman isti za sve uloge jednako, gde se one definišu kao osobe sa ograničenim pravima i koje zavise i podređene su mužu, ocu, bratu itd. Poteškoće ili sukobi u ovim slučajevima mogu nastati posebno kada počnu da se sukobljavaju koncepti unutar porodice, a posebno kada se tradicionalni duh sukobi sa demokratskim i liberalnim. U društvima koja prolaze kroz kulturnu tranziciju, otpori se javljaju iz nestrpljenja i neprihvatanja inovacija, što lako može dovesti do nasilja“.

Psiholog Avdiaj naglašava cikličnu prirodu nasilja, naglašavajući ključnu ulogu podizanja svesti za razbijanje ovog obrasca.

On naglašava značaj rešavanja lične traume i sukoba kako bi se podstakli pozitivni uzori za sledeća pokoljenja, sugerišući da je negovanje vrlina u sebi od suštinskog značaja za obezbeđivanje ambijenta za negu dece.

„Da bismo napravili veliki zaokret u ovom pravcu moramo biti pažljivi koje modele prvo nudimo svojoj deci kao roditelji, kao članovi porodice, kao nastavnici i kao društvo. Da bismo stvorili pogodne uslove za pozitivno obrazovanje naše dece, prvo moramo da poradimo više na nama samima, kao odraslima. Ako nismo uspeli da se izborimo sa psiho-emocionalnim problemima i sukobima koje imamo sa samim sobom, onda moramo da znamo da nismo uradili dovoljno za nove naraštaje, jer na kraju krajeva, mi ne možemo našoj deci da ponudimo nešto što mi sami ne negujemo. Ne možemo ponuditi ljubav ako je nismo gajili u sebi, ne možemo ponuditi sigurnost ako se stalno osećamo nesigurno, ne možemo ponuditi pravdu ako je nismo kultivisali kao vrlinu, ne možemo ponuditi mir i harmoniju dok to nije deo našeg karaktera. To bi bila individualna misija koju bi svako od nas morao da preuzme kao ličnu obavezu, a ne da očekuje da neko drugi to uradi umesto nas!“.

Prema aktivistkinji za ljudska prava Neri Ferizi, kulturne norme mogu da zabeleže pozitivnu transformaciju kroz kolektivne napore u obrazovanju. Počevši od roditelja, nastavnika pa do učenika osnovnih i srednjih škola o ugnjetavanju i položaju žena, pa nastavljajući sa obukom javnih službenika da podržavaju načela jednakosti i pravde.

Prema Ferizi, takve inicijative su od vitalnog značaja za promovisanje održivih promena. Aktivistkinja predlaže da muškarci treba angažovati kao saveznici u borbi za okončanje nasilja nad ženama.

„Muškarci bi doprineli našoj kauzi tako što bi jednakost shvatili kao nešto ljudsko, što odgovara i njima, kao i kolektivu. Pridružujući se kauzi, muškarci prenose poruku drugima i normalizuju borbu za ravnopravnost, pokušavajući da umanje rodne razlike. Feministička borba ne treba da bude samo borba žena, već treba preneti poruku da je ovo zajednička borba za ravnopravnost!“.

Dakle, suočavajući se sa strašnom realnošću nasilja nad ženama, postaje neophodno ne samo da razumemo opšteprisutnu prirodu nasilja, već i da se aktivno uključimo u demontažu mentaliteta i sistema koji ga održavaju.

Pošto se Kosovo kreće ka rodnoj ravnopravnosti, borba protiv nasilja nad ženama ostaje glavni izazov. Pravi stvarni napredak zahteva trajnu posvećenost i nepokolebljivu privrženost svih sektora društva.

Počevši od porodice, škole i drugih institucija – nasilje koje doživljavaju kosovske žene zahteva hitno okretanje pažnje ka društvenom ponašanju, na taj način postavljajući izazove za ukorenjeni način razmišljanja i promovišući kulturu jednakosti!

***

„Ova publikacija je izrađena uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru projekta „Borba protiv diskriminacije, govora mržnje i rodno zasnovanog nasilja“. Sadržaj ove publikacije je odgovornost ATRC, IKS, D4D i UNK, i ni na koji način se ne može smatrati stavom Evropske unije“.